Uzdah ...!

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.

Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.

Pitam se tada da li te neka briga obuzela

i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.

Ne umem sam

i više se uzdam u tvoju brigu za mene,

nego u svoju snagu.

Nju čuvam da mogu da te branim

od sila sa kojima mogu da se nosim

i koje smeju samo na mene,

na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,

jer su ih moje grudi oslabile.

Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,

jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,

da ću moći da te uzdahnem,

to je dovoljno da prikupim snagu

za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,

pa moj uzdah na tebe miriše.

Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.

Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.

Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.

Nasmešim se, znam da je namerno,

jer želiš da me podsetiš da sam živ.

Promeškoljiš se, raširiš ruke

kao da meriš koliko ima mesta

od srca do najbliže praznine.

Napraviš piruetu i uhvatiš zalet

za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,

ali ne uspevam, jača si.

Samo si svratila da me podsetiš na mene

i ostaviš poruku, koju ne razumem.

Možda svaki put kada te uzdahnem.

upiješ nešto toplo iz mene,

nešto od čega nemam koristi,

a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,

na koje pametniji od mene nemaju odgovor.

Moje misli su znakovi pitanja,

kidaju meso tim kukama,

čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,

koje me ponekad zapostave,

pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.

Ima ih ...

_____ Goran Tadić _____

_______________________________________