Jednom ču ti napisati pesmu ...!

    

  Jednom ču ti napisati pesmu. Pravu. Iskrenu. Bez čežnje I patetike,

bez niskih strasti i skrivenih namera ...

 Zahavaliću ti što si bila uz mene, kada ni sam nisam bio. Neću pominjati ni prošlost, ni budućnost. Neću spominjati ništa, samo ću ti zahvaliti.

 Zahvaliću ti što si oko u dolini slepih, što si titraj nade u dolini gluvih,

što si nešto u ovom suludom moru ničega ...

 Zahvaliću ti kao što se most zahvaljuje reci zbog koje postoji.

Zahvaliću ti kao što se nebo zahvaljuje ptici, sanjar zvezdama,

Vojnik prvim danima mira ...

 Zahvaliću ti zato što vidiš ono što niko ne vidi, zato što osećaš ono što niko

Ne oseća ...

 Zahvaliću ti što si uz mene i kada odem. Što me ljubiš i kada me drue ljube. Što si moja i kada nisi. Što ćeš biti samnom i kada me ne bude ...

Zahvaliću ti što razumeš sve moje tuge i radosti, što praštaš, daješ, poštuješ i voliš.

 Što si mi prišla na način na koji niko drugi nije ...

Što me nisi ostavila ni kada sam sam sebe ostavio ...

Što me uvek nađeš kada me svi zaborave ...

 Zahvaliću ti što mi vraćaš veru u ovaj svet u kome tako ćesto nema nićega ...

Zahvalio bih ti i sada, ali je prerano. Možda se razoćaramo i napustimo jedno drugo.

 Kome da ide onda ova pesma?

Šta ćemo sa njom?

Nama tada neče trebati, a druge je ionako briga ...

Bolje da zaćutimo i da se volimo, nego da prićamo naglas o ljubavi.

Bolje da verujemo nego da pričamo o veri.

Bolje da živimo nego da prićamo o životu ...

Ne znam još koliko će trajati: mesec, godina ili zauvek, ali znam da i dan-danas, posle svega, pristupam svakom našem susretu sa istim onim uzbuženjem, kao da je prvi i poslednji.

Jednom ću ti napisati pesmu. Pravu. Iskrenu. A ti ćeš znati da uvek imaš gde da odeš i gde da se vratiš.

Ko zna, možda je ovo ta nenapisana pesma u kojoj svo vreme pokušavam da ti kažem koliko te volim ...

_____ Stevan Simić _____
___________________________________________