Divlji slonovi se okupili da odaju počast “ Šaptaču slonovima „

   Dva krda divljih slonova Južne Afrike su 12 sati putovali sve dok nisu stigli do kuće pokojnog pisca Lorensa Entonija  da bi mu odali počast jer su osetili da je on umro.

  Po mnogima, jedna od najdirljivijih priča iz životinjskog carstva je priča o dva krda divljih slonova iz rezervata Tula Tula u Južnoj Africi, koji su "saznavši" (neznano ni kako, ni kojim čulom) za smrt jednog čoveka - svog prijatelja i zaštitnika - Lorensa Entonija, krenula na putovanje koje je trajalo 12 časova da bi stigli do njegove kuće. Puna dva dana slonovi su tu mirno stajali, odajući mu počast, a onda su se pokupili i otišli isto onako kako su i došli.

      Lorens Entoni, poznat kao "šaptač slonovima" čitav svoj život je posvetio zaštiti i očuvanju životinja, pogotovu onih najugroženijih vrsta. Poznat po svojoj jedinstvenoj i neobjašnjivoj sposobnosti da umiri divlje slonove i sprijatelji se sa njima, Entoni je za svog života postao legenda među ljubiteljima životinja.

  Napisao je tri knjige, od kojih je u prvoj "Bagdadska arka" izneo detalje o akciji spasavanja životinja iz bagdadskog zoološkog vrta za vreme rata i bombardovanja od strane Amerikanaca, dok je u drugoj "Šaptač slonovima" opisao svoje iskustvo sa divljim slonovima iz Južne Afrike.

  Za slonove je odavno poznato da tuguju za svojim mrtvima. U Indiji je vekovima postojao običaj da mali slon i dečak koji će mu biti vlasnik odrastaju zajedno i mnogo je svedočanstava da se između njih dvojice stvarala takva veza da u slučaju smrti jednog od njih i drugi izgubi volju za životom i ubrzo zatim umre. Ipak, u slučaju slonova iz rezervata Tula Tula reč je o životinjama koje žive slobodno i koje nisu "pripitomljene" na način za koji ljudi smatraju da je nžan da bi se stvorila bilo kakva veza između čoveka i životinje. 

     

    Međutim, veza Lorensa Entonija i slonova iz rezervata jeste bila posebna i on ju je detaljno opisao u svojoj knjizi koja se na momente čita kao najuzbudljiviji triler.     Naime, u trenutku kad su nadležni iz rezervata pozvali Entonija da im pomogne, ovim slonovima je pretila smrt. Bili su divlji i nasilni, mrzeli su ljude, odbijali da žive u ropstvu i neprestano rušili električne ograde koje su čuvari rezervata postavljali da bi ih zadržali u njemu. S obzirom na opasnost koju su predstavljali već je bilo odlučeno da budu uspavani i Entoni je došao da bi učinio sve što može da bi ih spasao. Upustio se u očajničku bitku za sticanje njihovog poverenja i nekoliko puta mu je život visio o koncu.

  Jedna od najuzbudljivijih i najppotresnjih scena iz knjige je Entonijev opis njegovog susreta oči u oči sa pobesnelom slonicom Nanom, vođom krda. Jedino što se nalazilo između njih dvoje bila je električna ograda koju se razbesnela slonica upravo spremala da sruši.

  U očajanju, Entoni joj se obratio najmirnije što je mogao i rekao: "Nemoj to da učiniš, Nano." Slonica je zastala i slušala njegove reči, gledajući ga netremice pravo u oči. "Ovo je sada vaš dom. Molim te, nemoj to da učiniš. Ubiće te ako srušiš tu ogradu i ako ponovo pobegnete. Umrećete ako odete. Ostanite ovde. Ja ću biti tu sa vama." U tom trenutku, nešto se desilo između njih dvoje, nešto teško objašnjivo razumom. Veza je stvorena. Slonica je osetila da joj je on prijatelj. Samo se okrenula, a ostatak krda ju je sledio. 
  Lorens Entoni je održao svoje obećanje dato Nani. Ostao je u rezervatu, provodio vreme sa slonovima, hranio ih i razgovarao sa njima. Uskoro su u rezervat počeli da dovode i druge "problematične" slonove. Svi su se, poučeni lošim iskustvima, plašili ljudi i mrzeli ih, ali je Entoni uvek uspevao da ih uveri da nisu svi ljudi zli i da njemu mogu da veruji jer im je prijatelj. I godinama je to zaista i bio. I oni njemu, što su i pokazali došavši da mu odaju počast kad je umro. 

________________________________________